U spisku izloženih radova jednog starog kataloga Vesne Milojković nailazim na čudan naziv za delo: ‘Ponizno’… Ne znam skulpturu koja nosi taj naziv, ona nije reprodukovana. Ali, sama reč stvara sliku koja ostaje u svesti. Ponizno. Kakav oblik može da izrazi takvo stanje? Na drugoj strani kataloga vidim reprodukciju skulpture neobičnog izgleda: obli, ženski trbuh, i dve Ijudske ruke – koje ne pripadaju istom telu – sastavljene iznad samog ušća u utrobu. Spomenik nerođenima… I opet u svesti ona reč: ponizno. Oba utiska se ukrštaju, reč i oblik se približavaju, i ako ne pripadaju jedno drugome. Čini mi se da razumem poruku. Pred tajnom rađanja oblika treba stajati ponizno. Svaki oblik koji nastaje, spomenik je nerođenih oblika. Milojkovićeva ima više skulptorskog znanja nego što je rada da ga pokaže. Ona jednako poznaje jezik likovne figuracije i apstrakcije, ali ne dopušta da je ti jezici ponesu. Kombinujući u okviru jednog dela figurativne i apstraktne elemente, ona stvara sinkretičke plastične celine čija je likvidnost višeslojna. U njenim kreacijama ima uočljive sklonosti prema simbolističkom izražavanju čije je značenje pojačano nazivom dela. Posmatrač sa memorijom će u njenim radovima opaziti blagi trag sećanja na pop-art. Ipak, treba reći da te skulpture nemaju u sebi ničeg sličnog asamblažima i konstrukcijama koje, od nedavno, ponovo ulaze u modu. Vesna Milajković voli klasične skulptorske materijale, kamen, metal, drvo… Gipsom se sluzi iz nužde. A upravo taj glps, iz nevolje, daje ponekim njenim skulpturama ‘dadaistički’ izgled. Za razliku od pravih (neo)dadaista, Milojkovićeva nije sklona hirovima ironične mašte. Ona nikad ne ide na ‘sok’. U njenim kompozicijama ima neke promišljene, po malo svečane ozbiljnosti. Svaka skulptura odražava neku ideju rada, koja ne daje maha slučajnosti. Milojkovićeva kao da nema afiniteta za humor. Ona izgleda zamišljeno, zatečena u setnom raspoloženju, na izvesnom rastojanju od stvarnosti. Voli da mašta, ali ne ‘Iudo’, nadrealistički. U tvorevinama njene mašte uvek ima značenja. A u značenju poruke još jednom, misao se vraća na reč: ponizno…Da li je u toj reči sažeta poruka Milojkovićeve? Treba stajati ponizno pred svetinjom stvaralačkog čina. Da bi se osetila njena lepota.

Đorđe Kadijević