U domenu srpske figurativne skulpture izrazitim autorskim pristupom, izdvaja se plastički svet Vesne Milojković Petrović (1967) : koliko svojim nekonvencionalnim tipološkim obeležjima , toliko i samosvojnom izražajnošću . Već je svojom samostalnom izložbom u “Galeriji 73” u Beogradu ova vajarka privukla interesovanje nekolicine likovnih kritičara. Ali , u nas je oduvek bilo mnogo manje afiniteta za skulpturu nego za slikarstvo pa se o skulpturi manje i pisalo , i raspravljalo. Tako je delo Vesne Milojković Petrović nepravedno nedovoljno zapaženo od stručne javnosti. Možda se ova skulptorka nije u punoj meri uklopila ni u sistem tadašnjih akademskih trendovskih kriterijuma. U uzročno – posledičnom smislu tome je doprinela i opšta društvena kriza tih godina na našim prostorima . Obično se smatra da je od antičkih vremena sve do Rodena, skulptura , robujući antropomorfnim ili zomorfnim manje – više slično figurativnim ograničenim okvirima ostvarila mali i nebitan razvoj bez velikih i značajnih promena u odnosu na razvoj i novine koje su donele moderna i avangardna skulptorska istraživanja. Međutim, Vesna Milojković Petrović svojim tematski prevashodno figurativnim skulptorskim opredeljenjem pobija takva ustaljena shvatanja . Jer je upravo baš u domenu tog figuralnog okvira prokazanog kao skučenog , područja iscrpljenih mogućnosti kako u formalnom tako i sadržajnom smislu pokazala i svojim delom dalje izražajne mogućnosti u domenu figuralne skulpture i to u klasičnim materijalima: bronzi , kamenu, terakoti i gipsu. Danas, posle iskustava pop-arta i ekspanzije brojnih efemernih materijala kao ravnopravnih takozvanoj “novoj skulpturi” ni gips, čest u skulpturama Vesne Milojković Petrović, ne doživljavamo na klasičan način, kao nešto banalno, bezvredno, samo kao prelazno materijalno stanje.

Šta je to novo izrazito moderno što konstatujemo u samosvojnoj figuralnoj skulpturi Vesne Milojković Petrović? U transpoziciji i autonomizaciji sve do naglašenog apstrahovanja izražajnog plastičkog jezika , razgraničavajući obeležja klasične u odnosu na modernu umetnost M.B. Protić zapaža i dva bitna obeležja razlikovanja: očuvana integralnost sveta i predstave u umetničkom delu prve i metod fragmentacije i parcijalizacije kao karakterističan za drugu . Ona otkriva da vizuelnim jezičkim izrazom, malo , pojedinačno može u sebi i sadržati i izraziti sugestiju velikog, da se u fragmentarnom i parcijalnom može kondezovati doživljaj celovitog i jedinstvenog . Takvoj fragmentaciji i parcijalizaciji Vesna Milojković Petrović podvrgava ljudsku figuru u svojoj težnji ka oslobađanju skulptorskog izražavanja . Zato su u njenoj “figuralici” naj neobičnije i najsamosvojnije skulptorske varijacije sa elementima ruku, šaka, pesnica i stopala ili delova nogu. Srodno duhu ove poetike uklapaju se u kontekst njenog opusa i pojedinačno plastički tretirani fragmenti ljudske figure: torzo, butina, koleno , stopalo uho i sl.

Ruke i stopala, naročito ruke u skulpturama Vesne Milojković Petrović imaju i “karakter i dušu”. Njihovim rasporedom, odnosom i među pokretom u prostoru mogu se izraziti različita emotivna i duševna stanja ljudske psihe i ljudskog tela, kao celine integralnog sveta: “Aplauz”, “Baci kosku”, “Dodir”, “Dokolica” , “Veza” i brojne druge. Umnožene u šake – ruke na ovim skulpturama oživljavaju nekim sopstvenim životom i ekspresijom kao samostalna , celovita bića . U njima ima pored ekspresivne animacije i različitih reminiscencija na istorijsko arheološke ostatke skulptura iz najranijih vremena: etrurskih, mikenskih, staro-grčkih, egipatskih i sl.

U “skulptorskom svetu” Vesne Milojković Petrović ima i skulptura celih figura tako smelih ekstenzija i torzija , tako neprirodnih disproporcija i «nemogućih» smelih pokreta da je očigledno da su sva ova srestva snažne ekspresionističke deformacije i likovne transpozicije u funkciji tretmana figure kao slobodne skulpture , kao autonomije sopstvenog plastičko izražajnog jezika. Rekao bih da se često u smelim i slobodnim, neobičnim pokretima pojedinih figura Vesne Milojković Petrović sprovodi ono, spolja nevidljivo, “heptično” unutrašnje osećanje iznutra pokrenutog pokreta koje spoljašnjim oblikovanjem naglašava unutrašnju napetost mišića. (Arhipenko, A. Matis, H. Mur i dr.) O tom specifičnom heptičnom osećanju i predstavljanju pokreta u figuri pisao je Herbert Rid povodom figura A. Matisa.

U zaključku bih rekao da pored izvesnih reminiscencija na pop – art , dadaizam i specifične simbolističke izražajnosti, naročito u ciklusu “Šaka”, “Ruku” i “Stopala” uglavnom se u skulptorskom delu Vesne Milojković Petrović može govoriti o manje-više snažnom ekspresionističkom doživljaju i plastičkom izrazu. Pojedine njene skulpture imresioniraju vas nekom neuhvatljivom snagom imanentnoj suštinskoj izvornoj prirodi skulptorskog bića.

Mr Balša Rajević